|
|
Радивоје Раћа Марковић
|
|
||
|
|
Радивоје Марковић (Мајур 1909 - Београд 1979) Радивоје Марковић, популарни Раћа, легенда српског новинарства, рођен је у Мајуру код Шапца 1909. године. Његови родитељи су имали шесторо деце пет кћери и сина Радивоја, који је био најмлађи и родио се да се кућа не затре. Тешке године Првог светског рата трагично су се одразиле на ову породицу. Склањајући се пред окупатором, мајка Стоја је, са ситном децом, морала у бежанију; привремено уточиште нашла је у Нишу. Отац даде живот за своју земљу, оставивши бројну незбринуту породицу. По завршеној основној школи, Раћа је постао ђак шабачке гимназије, где се посебно истицао као литерат у Ђачкој дружини Поука. Већ као шеснаестогодишњак, почео је да објављује прве радове у београдском Венцу и загребачкој Младости, где је освајао награде на расписаним конкурсима. Матурирао је 1928. године и почео да ради у Општини и Фудбалском клубу Мачва. Истовремено, он је дописник београдске Правде, чији је власник наш земљак Сокић и стални сарадник Шабачког гласника, а био је и уредник спортског листа који је 1930. године излазио у Шапцу. Власник Правде је врло брзо уочио Раћине новинарске квалитете. Захваљујући њему, Радивоје је, 1933. године прешао у Београд и почео да ради у редакцији Правде. Истовремено се уписао на Правни факултет, на коме је пред рат и дипломирао, мада је познато да је имао жељу да студира књижевност. Његова самачка собаје стециште бројних шабачких студената. Трудио се да свима помогне.
Године 1933. прешао је у Радио Београд. Почело је његово дружење са микрофоном које ће трајати наредних 40 година. Ваља одмах истаћи да је радио био основно информативно и медијско средство, посебно у време у коме је Радивоје живео и радио. Веома речит, у прво време је водио вечерњу репортажу, у трајању од 10 минута о дневним догађајима у Београду. Према сведочењима савременика, знао је за својих 10 минута да наприча толико да није могло све да се запамти. Њега су слушаоци одмах запамтили и на њега се навикли. Оженио се у предвечерје рата, да би ускоро остао без игде ичега. Приликом бомбардовања Београда, био је засут рушевинама и једба је извукао живу главу. Окупацију, у то време када се роптало и грчило, како је сам говорио, провео је у Београду, радећи као ситан чиновник. По ослобођењу, поново се огласио на таласима Радио Београда. Јавност га углавном познаје као спортског репортера, мада је он био свестран новинар и огледао се подједнако у говорном и писаном новинарству и публицистичком раду. Јављао се у више видова новинарства и по темама и по облицима. Познато је да је преносио прву прославу 1. маја у ослобођеном Београду 1945. године, када је надахнуто говорио пуних седам и по сати, поставивши рекорд у најдужем преносу у историји југословенских радио станица. На Брионима, председник Југославије Јосип Броз Тито дао му је једночасовни интервју, који је у целости емитован на Радио Београду.
Према сопственим речима, није желео да постане спортски новинар. Пре рата је бежао од спортског новинарства, јер у њему није видео личну перспективу. Била су друга времена и на спорт се тада гледало другим очима. Ипак, стицајем околности постао је спортски новинар и репортер, и то један од најбољих, ако не и најбољи оје смо икад имали. Сам се спортом никада није бавио, чак није знао честито ни да трчи, али је зато, захваљујући несвакидашњем таленту, широком образовању, изузетној култури, упорности и истрајности, постао мајстор свог заната, уметник који се просто играо речима. Одликовао се изузетном елоквенцијом, сонорним гласом и убедљивошћу, а речима је баратао сугестивно, вешто, муњевито, фасцинирајуће. Био је пионир нове школе говорног новинарства и прави мајстор на речима, језгровито, кратко и јасно, дочара верно слушаоцима догађај који је непосредно преносио. Његови пријатељи тврде да је без икаквог концепта, само са неколико речи забележених на кутији цигарета, могао говорити сатима течно, јасно и занимљиво за своје слушаоце. Наравно, то никако не значи да се за своје преносе није озбиљно припремао. Према сопственим речима, стартовао је као спортски репортер на Радио Београду 19. септембра 1938. године, када је преносио завршну етапу ауто-релија Праг-Букурешт-Београд. После тога, у свом дугом радном веку преносиће небројене спортске и друге манифестације, у чему је фудбал био ипак најзаступљенији. Преносио је бројен утакмице вечитих ривала Партизана и Црвене Звезде и поносио се чињеницом што је, у односу на њих, остао неутралан. Ако моји слушаоци нису могли да открију за кога навијам, онда сам успешно испунио свој репортерски задатак - говориће касније Раћа. Био је извештач са седам олимпијада и шест светских првенстава; обишао је све континенте и велики број земаља.
У поратним годинама на Радио Београду бавио се разним пословима. Годинама је био шеф Програмског одељења, једно време генерални секретар Радио Београда, затим Уредник Централне редакције и Редакције вести; исто тако, био је председник Управног одбора Радио Београда, председник Синдиката и Дисциплинског суда, итд. Ипак, од микрофона се за све то време није одвајао. У обиљу преноса фудбалских утакмица, карактеристичан је пренос сусрета репрезентација Југославије и Парагваја, који је игран на светском првентству у Шведској 1958. године. У 35. минуту другог полувремена парагвајсци су изједначили резултат на 3:3, чиме је Југославија практично била избачена из даљег такмичења. Гледајући како лопта, одбивши се од стативе, крај Беаре улази у мрежу, Раћа се огласио познатим узвиком гол!гол!гол!гол!, окји се и данас може чути у шпици познате емисије Време спорта и разоноде Радио Београда. Међутим, и према његовим речима, био је то узвик очаја и разочарења. У сећањима слушалаца остао је Раћин пренос бокс-меча између кубанца Гамара и нашег Миодрага Перуновића 1978. године. Ван спортског новинарства, памте се Радивојеви преноси сахране Моше Пијаде 1957. и свечаног дефилеа поводом Дана победе 1965. године. О својој професији Радивоје је, у свом стилу, знао да каже: Новинарство је фронт, истурени ред и ров, новинарство је акција, новинарство је суд, реч поштења и реч правде, људска реч за коју се треба оспособити, коју треба носити и коју треба неговати. Отишао је у пензију у децембру 1978. године, после четрдесет импресивних година проведених у Радио Београду. Свих 40 година проведено је на фронту неке борбе за ово или оно, за нешто боље и правичније, лепше и људскије, што је смисао и суштина позива којим сам се бавио- рекао је Раћа на свечаном скупу поводом његовог испраћаја у пензију. Поводом 50 година Радио Београда, Продукција грамофонских плоча РТБ је, 1979. године, издала ЛП плочу посвећену Радивоју Марковићу, на којој је снимљено 15 његових карактеристичних репортерских остварења. Плоча представља Раћу као коментатора изразите индивидуалности, при чему документарност сваког његовог прилога иде до енциклопедијске прецизности.
Напоменуто је да се Радивоје бавио и списатељским и публицистичким радом, претежно у области спорта, али су га интресовале и друге теме, нарочито историјске, које су често биле посвећене родном крају. Оставио је иза себе десетак књига и велики број стручних и научних радова и прилога. Издвајамо следеће:
Добитник је великог броја награда и признања, међу ојима издвајамо награде Савезног извршног већа и Удружења новинара Србије. Умро је изненада, 19. јула 1979. године у Београду, у 71. години живота. Био је учитељ бројној генерацији новинара, многима и истински узор.
Из мог пера
Ја морам да кажем да у моме развитку, у моме животу, све ствари су се одвијале супротно од онога што сам желео. Хтео сам да студирам књижевност кад сам завршио гимназију, а завршио сам права. Чак сам објавио као студент неке књижевне радове, неку књижевну прозу. Бежао сам од новинарства - постао сам новинар. Кад сам ушао у новинарство, ја сам бежао од спортског новинарства - постао сам спортски новинар. Из тога нетреба закључити да ја жалим за оним што сам урадио или за оним што са, тако да кажем, промашио. Напротив, ја сам врло задовољан али могу да констатујем да се у томе животу све развијало супротно. Што се тиче мога почетка, почео сам врло млад као гимназиста. Године 1926. као ђак шестог разреда гимназије почео сам да дописујем Београдској правди у коју сам прешао 1932. године а онда 1937. у Радио Београд где сам био свих година сем ратних. Често су ме питали како се, баз и најмање паузе, при преносу неког спортског меча не уморим иако веома брзо говорим? Ради се о навици, о економисању својим могућностима, о економисању плућима и успостављању једнога темпа који у датом тренутку човеку одговара. То је једна диспозиција са којом човек располаже али никада не зна њене границе док не дође на посао, док не стане пред микрофон. У новинарству језик је врло значајна ствар, то је наш основни алат. Повезани с тим, нема доброг новинарства и успешне пропаганде без доброга језика. Да би се човек приближио слушаоцу, треба да му се обраћа једним добрим језиком. Стојим на становишту да оно што је једнога тренутка можда добро, већ после извесног времена може бити лоше и да језик мора освежавати, мора обнављати и да такав напор мора да покзује, не само сваки радио репортер него и сваки новинар уопште.
Доста
сам радио на стручним стварима: радио репортажи, путописима, боксу,
фудбалу али сам сматрао да то треба ставити на папир и дати једну трајнију
форму те написао неколико књига. За радио новинарство, поготово, вађи да
један напис траје колико и водени цвет. У штампи можете наћи нешто у
комплету каснијих година када вам падне на памет да то тражите, а што се
нас људи са радија тиче, то једанпут оде преко радија и никад више. Не
остављамо трага за собом. Радивоје Марковић Са отварања манифестације "Дани Радивоја Раће Марковића" у Мајуру
Пано са фотографијама са разних локација у којима је учествовао Раћа
Уважени гости са организаторима манифестације
Пре почетка конференције
|
|
||
|
|
|
|
